Gluma je stvar trenutka

Predrag Ejdus

Ono što mi se dopalo kada ste dobili „Dobričin prsten“ bio je vaš komentar da ličite sebi na Gospodara prstenova. Da li ste gledali taj film? I zašto je vaš komentar bio baš takav?

Ne znam na šta mislite. Ne verujem da sam to rekao...

U svakom slučaju, veoma kraljevski deluje taj prsten. A i nagrada, da sada uozbiljim priču, jedna je od retkih koja nije iskompromitovana zbog liste onih koji su je dobili, s obzirom na to da je retko da jedna nagrada ima tako dugotrajan kvalitet.

I kontinuitet. Da, slažem se s vama. Koliko pratim naš pozorišni život, a pratim ga dugo, već preko četrdeset godina, svi laureati ove nagrade od samog početka su vrh vrhova našeg teatra. Zaista, mislim da nema nijednog, ali ni poluspornog, mesta zbog koga ne bih mogao nešto da kažem. Druga je stvar redosled njenog dobijanja... Ali, čini mi se da u našoj profesiji svi znamo ko je ko. Tu odlučuju isključivo ljudi iz profesije, tako da teško da može da dođe do nekog lobiranja, interesa itd. Stvari su, na neki način jasne, jer je u pitanju - životni rezultat. Možda se u umetnosti i, generalno, u životu, može povremeno ovako ili onako suditi o nekom rezultatu, ali kada je u pitanju kontinuitet i trajanje u ovom poslu, tu nema dileme.

Što se Vas tiče, dileme nije bilo, definitivno.

Ova nagrada ima težinu, dignitet, kontinuitet. Za svakog glumca, bez obzira na to da li je sanja i iščekuje, ta nagrada predstavlja ogromno priznanje i zadovoljstvo. Dobio sam je u trenutku kad još nisam završio svoj posao, naprotiv. Vrlo je teško reći koliko ću još trajati, koliko ću biološki, i psihološki, biti u stanju da se ozbiljno bavim ovim poslom, ali osećam još dovoljno snage i ideja da bih nastavio. Ova nagrada znači da se za jedan deo svega što sam uradio već može praviti neko zaokruženje, i da je to što sam radio ostavilo nekog traga. To mi je, naravno, veoma važno. Svaki umetnik, pa i glumac, uprkos tome što je gluma efemerna profesija i stvar trenutka, teži ka nekoj, uslovno rečeno, večnosti, i hteo bi da ostavi neki trag. Šta ostaje? Ostaju sećanja, zapisi... Što duže ste u sećanju nekog širokog auditorijuma, vi ste na neki način već dodirnuli večnost, obeležili neko vreme svojim ulogama, radom, prisustvom, uticajem, harizmom, energijom...

POLITIČARI ILI GLUMCI

Ne bih se složila s Vama da je gluma efemerna profesija, jer, čak, može da parira i politici. Može da pokrene ljude na razmišljanje. Jedna pozorišna predstava i neke vaše uloge su pokretale ljude na razmišljanje i nalazile istomišljenike više nego političari koji su, za razliku od vas, stalno bili na „Dnevniku“.

Ima politike i politike, političara i političara, kao što ima umetnika i umetnika, glumaca i glumaca. Neke glumce i neke predstave zaboravite onog trenutka kada ste izašli iz teatra. Neke predstave ne razumete čak ni dok se izvode, a neke izazivaju neprijatan utisak... Isto važi i za političare. Samo oni najuspešniji ostavljaju dublji trag u društvu u kome deluju. Takvi su retki. To su vizionari... A kad je reč o umetnicima, u vezi sa onim sa čime ste rekli da se ne slažete, govorim o fenomenu teatra. Knjiga ostaje, slika ostaje, ali, vidite, teatar i gluma je stvar trenutka. Ona se događa u trenutku. Taj trenutak se zabeleži u vašoj svesti, i izaziva neku vrstu katarze, ili neku vrstu mučnine, neku vrstu zapitanosti, ili neke blagosti i blaženstva, osećaja zadovoljstva, radosti... Igra se završava onog trenutka kad padne zavesa, ali ostaju ti utisci i ta sećanja. Kako se ona šire? Ako u širem auditorijumu jedna ličnost, jedan glumac, ili jedna predstava, dobije okruženje, i ljudi na sličan način počnu da doživaljavaju tu stvar, onda to već postaje opšti utisak koji se kasnije multiplikuje, širi, i onda već imate nekakav uticaj glumca. Ne mislim na uticaj u smislu politike, nego, prosto, na to da širi auditorijum ljudi od nekog glumca sledeći put očekuje još više, još bolje, još uzvišenije...

Čitajte više u štampanom izdanju magazina Brandomania