Krivci za svetski ekonomski zemljotres

Pre samo nekoliko godina, kad god bi bilo spomenuto ime Alana Grinspena, šefa američkih federalnih rezervi od 1987. do 2006. godine, obavezno je išao i pridev „prorok“ ili „maestro”. Posvećeni zagovornik slobodnog tržišta, koji je kormilario američkom ekonomijom kroz krizna vremena, od kraha berze 1987. godine do posle napada 11. septembra 2001. godine, sada se, međutim, doživljava kao jedan od glavnih krivaca za aktuelnu finansijsku krizu.

Optužuju ga da je upravo njegov plan o niskim kamatnim stopama, koji je praćen nedostatkom regulative u oblasti hipotekarnih kredita, doveo do propasti investicionih fondova i velikih prevara u oblasti stanogradnje. On je, zapravo, ubeđivao kupce nekretnina da se, umesto za fiksne kamatne stope opredele za promenljive kamate, što je, kad su kamate enormno porasle, dovelo do toga da ljudi više nisu mogli da otplaćuju svoje kredite. Hipotekarna kriza dovela je do globalne recesije, a Grinspena na čelo liste ljudi koji se smatraju odgovornim za njeno izazivanje.

RAZRAĐIVANJE POHLEPE

Svetske finansijske potrese, najveće od Velike depresije 1929, izazvala je grupa političkih i bankarskih lidera pogrešnim i kratkovidim odlukama koje su pokrenule lančanu reakciju berzanskih obrušavanja, ocenio je britanski „Gardijan”. Britanski list je, uz Grinspena, poimence prozvao još 23 političara, bankara i biznismena, među kojima su bivši američki predsednici Bil Klinton i Džordž Buš mlađi, kao i Gordon Braun, aktuelni britanski premijer. Svoj doprinos katastrofi dali su i do juče na sva usta hvaljeni pohlepni finansijski čarobnjaci sa Volstrita, ali i široka javnost, koja je uzimala kredite preko svojih mogućnosti. U tome su u Evropi prednjačili Britanci, koje „Gardijan“ naziva „kreditnim narkomanima”. Alan Grinspen je, ipak, na toj listi ubedljivo zauzeo prvo mesto, jer je skoro trećina, od 8.500 ljudi koji su glasali na internet stranici „Gardijana”, njega označilo kao „najkrivljeg”. Milijarderi Džordž Soroš i Voren Bafet, prema Forbsovoj listi najbogatiji čovek na svetu, nisu odobravali njegove finansijske metode. Soroš ih je odbacivao, govoreći da ne razume kako funkcionišu, a Bafet ih je opisao kao „finansijsko oružje za masovno uništenje”. Uprkos svemu, Grinspen istrajao na svome, pokušavajući da zaštiti tržište od, kako je govorio, nepotrebne regulative. „Ovi postupci su veoma korisni za prebacivanje rizika sa onih koji ne bi trebalo da ih preuzimaju, na one koji to žele i spremni su to da rade“ - rekao je Grinspen 2003. godine pred Komitetom za bankarstvo američkog Senata. Poslednjih meseci je, međutim, priznao da se deo njegovih uverenje pokazao kao pogrešan – niti da će slobodno tržište smanjiti rizik, niti da će suviše regulative naštetiti Volstritu, niti da će, na kraju krajeva, banke uvek na prvo mesto staviti zaštitu svojih akcionara. Opisujući trenutnu situaciju kao krizu koja se dešava jednom u sto godinina, rekao je da se i sam našao u stanju šoka i neverice kada su prošle jeseni banke reagovale brzo, oslobađajući se akcija svojih deoničara. Klinton i Buš STARIJI Među političarima, veliku odgovornost za nastalo stanje svetske ekonomije snose Klinton i Buš, za čije su vladavine doneti mnogi zakoni koji su omogućili finansijski haos. Klinton je, na primer, afirmisao zakon o reinvestiranju, donet još 1977, koji je naložio hipotekarnim kreditorima da ublaže svoja pravila da bi omogućili širem krugu klijenata da uzimaju pozajmice. On je, takođe 1999. ukinuo zakon koji je pravio razliku između komercijalnih banaka, koje prihvataju depozite, i investicionih, koje investiraju i prihvataju rizike. Taj potez je otvorio eru besomučnog pozajmljivanja. Primera radi, godinu dana ranije, među hipotekarnim kreditima bilo je svega pet odsto onih „rizičnih”, tačnije kredita datih osobama koje nisu ispunjavale najosnovnije uslove za njihovo dobijanje. U trenutku izbijanja krize, takvih kredita je bilo skoro trideset odsto! Klintonove mere samo su ohrabrile Fila Grama, bivšeg senatora iz Teksasa, u njegovoj dugoj i teškoj borbi za slobodno tržište i deregulaciju finansijskog sektora. Njegov rad omogućio je pravi bum u podizanju rizičnih kredita. „Neki ljudi takve kredite vide kao zlo. Ja u njih gledam kao na američki san u akciji”, rekao je Gram 2001. godine u jednoj raspravi u Senatu. Prema podacima koje je objavio „Njujork Tajms”, dokumenti iz saveznih arhiva ukazuju da je Gram od 1989. do 2002. godine bio jedan od ljudi koji je dobio najviše donacija za svoje kampanje od komercijalnih banaka i sa Volstrita. U aprilu 2000.godine je, nakon povratka iz Njujorka, na svedočenju pred Senatom izjavio: „Kad se nalazim na Volstritu, shvatam da je to samo srce američkog kapitalizma, i onoga što je kapitalizam uradio za radnike Amerike. Za mene, to je sveto mesto.” Na kraju je i napustio Kapitol Hil i otišao da radi za UBS, jednu od najvećih svetskih finansijskih kompanija, kao investicioni bankar. Svoj deo odgovornosti snosi i administracija Džordža Buša, koja je oslabila kontrolne mehanizme kreditiranja, a nije učinila dovoljno ni za obuzdavanje berzanskih mahinacija Volstrita. Krediti su, tako, u velikoj meri davani i „nindžama“ (engl. Ninja – No Income, No Job, aplicants) odnosno ljudima koji niti su imali posao, niti su imali redovne prihode. Sa evropske strane Atlantika, najveći krivac za finansijsku krizu, prema „Gardijanu“ je, bez premca, britanski premijer Gordon Braun, jer je stavio interese londonskog Sitija iznad interesa proizvođača, time što je podržao blagu finansijsku regulativu i politiku niskih poreza, a što je išlo na ruku stranim bankarima i dilerima hartija od vrednosti. Vremenom, a kako se kriza produbljivala, postalo je uočljivo da Braun među prijateljima i savetnicima ima previše bankara, kao što su ser Džejms Krozbi i Glen Moreno, koji su u nekoliko navrata povezivani sa sumnjivim poslovanjima (utajama poreza) banaka u kojima su radili.

Čitajte više u štampanom izdanju magazina Brandomania