Glas anđela

Ona zaista jeste anđeo – sudeći po njenom božanstvenom sopranu, izuzetnoj lepoti, ali i imenu. Ema Šaplen (Emma Shapplin), jedna od najpopularnijih neoklasičnih diva današnjice, rođena je pre više od trideset godina kao Marie-Ange (Marija- Anđeo) Chapelain, u jednom od južnih predgrađa Pariza. Kao nestašna devojčica, u društvu dva starija brata, rado je igrala fudbal i verala se po drveću. Ipak, ubrzo je vlasnica anđeoskog glasa, čiji smo dugo najavljivani nastup u ambijentu starog antičkog grada Viminacijuma sa nestrpljenjem očekivali, u intervjuu za „Brendomaniju’’ otkrila da je muziku obožavala od ranog detinjstva. Još tada je znala da će muzika odrediti njen život i karijeru, uprkos žestokom protivljenju roditelja. Oni su želeli da Ema, kako je sebe nazvala u kasnim tinejdžerskim danima, postane službenica ili nešto manje riskantno, i da se odluči za sigurnost... Ipak, to se nije dogodilo. Ema je već sa četrnaest godina počela da uzima časove solo pevanja i tajno maštala o izvođenju Mocartovih arija.

HARD ROK I NEOKLASIKA

Zanimljivo je da ste pevačku karijeru zapravo otpočeli u rok bendu „Nord Wind’’, ali i da ste kasnije konačno odlučili da se posvetite klasičnoj muzici?

Zapravo se ništa nije promenilo. I dalje volim rok muziku i taj umetnički senzibilitet mi je vrlo blizak. Teški (hard) rok jednostavno prija mojoj duši i valjda zato u svom izrazu pomuzike kušavam da sklopim „srećan brak’’ između klasične i savremene rok muzike. Kad je o pevanju reč, verujem da klasično muzičko obrazovanje omogućava izvođaču da se odlično snalazi u različitim formama i stilovima – da može lako da peva apsolutno sve! Takođe, mislim da je svrstavanje muzike
u određene pravce – klasična, pop, rok... zapravo pogrešno. Postoji samo dobra i loša muzika.

Kako je nastao Vaš vrlo specifičan muzički stil i zašto ste ubeđeni da stari italijanski jezik, na kom pevate, najviše odgovara Vašoj muzičkoj estetici? Kreiranje sopstvenog umetničkog izraza je proces vezan za sazrevanje autora kao ličnosti. Određeni muzički ukus i poseban senzibilitet, koji se potpuno slaže sa mojim životnim iskustvom, iznedrili su osnovu za kreaciju, za stvaranje muzike. Trudim se da budem originalna i jedinstvena, a na publici je da prosudi da li sam u tome uspela. Pevanje na staroitalijanskom jeziku za mene je prirodna spona između tradicionalne klasične muzike i modernog stilskog izraza, koji su oboje utkani u moje kompozicije. Taj izbor je naprosto bio pitanje intuicije, osećaja. Možda je zato teško rečima objasniti zašto baš taj jezik najviše odgovara. Uverena sam da inspiracija za svaku umetnost treba da bude život - moj ili ne čiji drugi... Ljudsko iskustvo je neiscrpno, a ono može biti i dobro i lo še. Tako kreativni proces razmišljanja i preispitivanja pretvara osnovnu ideju u izvedenu umetničku formu – pesmu, skulpturu, sliku... a nas uvek čini plemenitijima!’

Čitajte više u štampanom izdanju magazina Brandomania