Odgovornost za smeh i seks
Tekst: Gordana Ristić, Foto: Vladimir Miladinović, maj 2008 |
Od ruinirane institucije stvorio je vrednost koja svima nama diže cenu. Dok hodam besprekorno čistim mermernim podom Beogradske filharmonije, dok pričam sa savršeno ljubaznom Draganom, u čijem se držanju ne može nazreti ni trag lošeg raspoloženja, shvatam – na pravom sam mestu, jer - ja uvek tražim radost u Srbiji... U oazi optimizma i pozitivne energije pitam se - kako da se taj incident stvaranja proširi? Valjda ćemo saznati od Tasovca.
Dočekuje nas osmeh, koji je pravi. Kao što je i sve drugo u vezi sa mojim sagovornikom autentično. Iskrena emocija je nezamenljiva u kreiranju autentičnih stvari ili biografija. U top formi je, deluje kao jedan od onih koji ima mnogo volje da mu bude bolje. Nadam se da taj optimizam može postati zaraza n. I, pristajem da budem prenosilac te „zaraze’’. Psiholozi bi tu sigurnost kojom zrači možda opisali kao plod srećnog detinjstva u sjajnoj porodici (otac poznati glumac, majka profesor u muzičkoj školi)… Genetika: Hercegovina, plemići iz Španije, Boka Kotorska. To u velikoj meri objašnjava ekstravaganciju koja prevazilazi okvire malograđanskih shvatanja uspešnog čoveka u Srbiji.
U ovom trenutku, koji je u Srbiji vrlo komplikovan, zanimljivo je čuti o čemu razmišljate ovih dana?
Da je komplikovano - komplikovano je. Ali ono što me je najviše fasciniralo je to što je moj sin, koji ima tri godine, proskijao i što je dobio svoju prvu diplomu. Uspeo je da se spusti na Mašincu na Kopaoniku, i to je bacilo u zasenak sve druge događaje. Sa druge strane, žao mi je što nisam uspeo da odem tamo i da to gledam uživo, već sam zbog obaveza uživao samo putem video snimka.
Znači, mislite da ima nade za Srbiju u kojoj deca nauče da skijaju do treće godine...
Ne mogu da kažem da sam toliko spokojan. Sve mi ovo previše miriše na devedesete godine. Ali, naprosto mislim da je taj istorijski proces otišao dovoljno unapred, čak ne toliko našom voljom, i da se više neće vratiti na nešto čega se, iskreno, plašim.
Ovaj momenat u kome se toliko pominje Rusija, u jednom političkom i geostrateškom kontekstu, vezan je za vas – školovali ste se u Moskvi na „Čajkovskom’’. Mnogi žale što više niste pijanista. Kako je izgledala ta dilema, pijanista ili direktor Filharmonije, i da li je postojala? Naravno da je postojala dilema...
U jednom trenutku sam se čak zaluđivao da mogu da radim oba posla u isto vreme, ali vrlo brzo sam shvatio da je to nemoguće. Trpela bi i jedna i druga karijera. Našao sam kompromisno rešenje - doživljavam sebe kao pijanistu koji je na privremenom radu na mestu direktora Beogradske filharmonije i u svakom slučaju nisam izgubio – tu iluziju ili nadu da ću se vratiti sviranju. Ono što je za mene jako bitno je da ovaj sistem koji je uspostavljen u Filharmoniji, ipak, počinje da funkcioniše i sam po sebi. To mi otvara prostor od pola sata – sat ujutru i uveče, da mogu da sednem za klavir i da se prepustim zvuku i tom fenomenalnom osećaju kad se dodirnu dirke od slonove kosti.
NOVO TUMAČENJE TRI PRSTA
Pomenuli ste reč sistem, koja se najređe pominje u Srbiji. Možda zato što nemamo sisteme i nemamo razloga da je češće koristimo, osim kada se žalimo da nam nedostaje sistem? Kako ste stvorili sistem o kome pričate?
Uspešnost bilo kog generalnog menadžera se može meriti onog trenutka kada napusti tu firmu. Jer, ukoliko je dobro radio, on je napravio sistem koji može da funkcioniše potpuno nezavisno od njega. Iskreno, meni se čini da je to ono čime se bavim i šta želim da napravim u Beogradskoj filharmoniji. Puno ljudi su svojom harizmom, svojim prisustvom, uspevali nešto da stvore, a sa njihovim odlaskom ta se priča urušavala. Iskreno se nadam da to neće biti slučaj sa Beogradskom filharmonijom.
Čitajte više u štampanom izdanju magazina Brandomania
